logo
ČOVJEK SE DUHOVNO, TJELESNO, FIZIČKI, ENERGETSKI, MATERIJALNO, UZDIŽE I NAPREDUJE KADA ČITA, PRIČA, SLUŠA, RAZMIŠLJA SRCEM, S LJUBAVLJU,
O BOŽIJIM STVARANJIMA, DJELOVANJU I NAMJERAMA SA ČOVJEKOM NA ZEMLJI

Buđenje

Antoni de Melo

(izdvojeni dijelovi iz istoimene knjige)

 

 

Etikete

Predlažem vam drugu vežbu. Tražim od vas da na parčetu papira napišete najkraći opis sebe - na primer poslovan čovek, sveštenik, ljudsko biće, Jevrej, bilo šta.

Vidim da neki pišu reći kao: plodan, hodočasnik u potrazi za nečim, merodavan, živ, nestrpljiv, usredsređen, elastičan, ljubavnik, član ljudskog roda itd. Nadam se da je to plod posmatranja sebe kao da ste posmatrali neku drugu osobu.

Ali, obratite pažnju - to je "ja" koje posmatra "sebe". Ovo je zanimljiv fenomen koji nikada nije prestao da izaziva čuđenje kod filozofa, mistika, naučnika, psihologa -"ja" može da posmatra "sebe". Čini se da životinje to apsolutno ne mogu. Čini se da je potrebna određena količina inteligencije za tako nešto.
Ono što ću vam sada izneti nije neka metafizika, nije filozofija. To je jednostavno posmatranje, zdrav razum. Veliki istočni mistici obraćaju se u stvarnosti onom "ja", a ne "sebi". U suštini, neki mistici nam govore kako mi pre svega polazimo od stvari, od svesti o stvarima oko sebe; zatim se pomeramo ka svesti o mislima (koje predstavljaju "sebe", naše uslovljeno "ja") i na kraju dolazimo do svesti o onom koji misli. Stvari, misli, mislilac.
Ono što tražimo je mislilac. Može li mislilac spoznati samog sebe? Mogu li ja znati šta je to "ja"? Neki od ovih mistika odgovaraju: "Može li nožposeći samog sebe? Može li zub ugristi samog sebe? Može li oko videti samo sebe? Može li "ja" upoznati samo sebe? Ali mene u ovom trenutku interesuje nešto mnogo praktičnije, a to je sagledavanje onoga što "ja" nije.

Slušajte ovo što vam kažem: da li sam ja moje misli, misli koje mislim? Ne. Misli dolaze i odlaze; ja nisam moje misli. Da li sam moje telo? Kažu da se u svakom trenutku milioni ćelija našeg tela menjaju i obnavljaju, tako da nakon sedam godina u telu ne ostane ni jedna živa ćelija od onih koje smo imali pre toga. Ćelije dolaze i odlaze, rađaju se i umiru, ali "ja" ostaje. Da li sam ja, dakle, moje telo? Očigledno ne!

"Ja" je nešto drukčije, nešto više u odnosu na telo. Možda se može reći da je telo deo toga "ja", ali deo koji se menja, stalno se kreće i menja. Koristimo istu reč da ga definišemo, ali se ono stalno menja. Isto kao što kažemo za Nijagarin vodopad da je Nijagarin vodopad, i pored toga što se vodene mase neprestano menjaju. Koristimo isti naziv za stvarnost koja je u stalnoj evoluciji.

A moje ime? Da li je "ja" možda moje ime? Očigledno da nije, jer mogu da promenim svoje ime, bez menjanja tog "ja". A moja karijera? A moja ubeđenja? Kažu da sam budista ili hrišćanin, da li je to možda suštinski deo moga "ja"? Kada prelazim iz jedne u drugu veru, da li se to "ja" promenilo? Da li imam jedno drugo "ja" ili se to isto "ja" promenilo? Drugim rečima, da li su moje ime i moja vera suštinski delovi moga "ja"? Etikete su stvarno važne svima nama. Ja sam republikanac, kažemo, ali da li smo zaista to? Ne može se reći da se menja naše "ja", ako promenimo partiju. Veliki deo svog života traćimo u reagovanju na etikete, svoje i etikete drugih ljudi. Poistovećujemo te etikete sa svojim "ja".

Kada je čovek potpuno sputan etiketama, kakvu vrednost imaju te etikete za naše "ja"? Možemo li reći da "ja" ne predstavlja ni jedna od tih etiketa koje mu pridajemo? Etikete pripadaju našem egu, našem uslovljenom "ja", onome koje se stalno menja. Da li se pravo "ja" menja? Da li se posmatrač menja?

Pretpostavimo da strahujete, ili želite nešto, ili ste zabrinuti. Kada se "ja" ne poistovećuje sa novcem, ili imenom, ili nacionalnošću, sa drugim ljudima, prijateljima, bilo čime, onda vaše "ja" nikada nije ugroženo. Ono može biti veoma aktivno, ali nije ugroženo.

Setite se nečega što vam je izazvalo ili izaziva bol, zabrinutost ili strah. Pre svega, uspevate li da razlučite želju ispod te patnje? Shvatate li da postoji nešto što žarko želite i da vam to izaziva patnju? Šta je to želja? To je samo želja, ali ona postaje poistovećivanje. Na neki način, sami ste sebi rekli: "Ono što je dobro za moje 'ja', tako reći opstanak 'ja', povezani su sa tom željom." Patnja potiče isključivo iz poistovećivanja sa nečim, bilo da je to u nama ili izvan nas.

Ono što je važno, nije saznanje ko je ili šta je to "ja". Nikada nećete uspeti. Ne postoje reči koje bi ga opisale. Važno je zaboraviti etikete. Kao što kažu japanski učitelji zena: "Ne tražite istinu; manite se prosuđivanja." Odbacite svoje teorije, ne tražite istinu. Istina nije nešto što treba tražiti. Ako prestanete da budete dogmatični, vrlo brzo ćete shvatiti.

Ovde se dešava nešto slično. Ako zaboravite svoje etikete, otkrićete to što tražite. Šta smatram pod etiketama? Svaku etiketu na koju pomislite, osim možda one "ljudsko biće". Istina, ta etiketa ne kaže mnogo, ali kada kažete: "Ja sam uspešna osoba", to je ludost. Poistovećujemo sebe sa uspehom. Uspeh nije deo našeg "ja". Uspeh je nešto što dolazi i prolazi; danas je tu, sutra ga već možda neće biti. To nije "ja". Isto je kada se kaže: "Ja sam propao čovek, ja sam advokat, ja sam biznismen." Znate li šta će vam se desti ako se poistovetite sa tim stvarima? Potpuno ćete se zalepiti za njih, stalno ćete se bojati da će iščeznuti, i otud potiče vaša patnja.

 

O uspjehu u životu

Ovo što ću vam reći učiniće vam se možda pompezno, ali istina je. Minuti koji slede mogli bi biti najvažniji u vašem životu. Ako biste uspeli da dokučite ono što će sada uslediti, mogli biste da dosegnete tajnu buđenja. Bili biste zauvek srećni. Nikada više ne biste bili nesrećni. Ništa ne bi više imalo moć da vam nanese bol. Zaista vam kažem: ništa. To je kao da u vazduh prolijete crnu farbu - vazduh ostaje netaknut. Nemoguće je obojiti vazduh u crno. Šta god da se desi, ostajemo netaknuti, ostajemo spokojni.

Postoje ljudska bića koja su dosegla ovaj cilj, dosegla su ono što definišem "ljudsko biće". To je nešto sasvim drukčije od apsurdnosti postojanja u vidu marionete koju tegle u svim pravcima, od osobe koja dopušta da joj događaji ili drugi ljudi govore šta treba da doživi. I tako neko doživljava ono što mu govore drugi i to definiše kao svoju ranjivost. Ah! On je samo marioneta. Hoćete li da budete marioneta? Pritisne se dugme i idete gore - sviđa vam se? Ali ako odbijete da se poistovetite sa ma kojom etiketom, veći deo vaših briga će jednostavno nestati.

Ljudi su većinom zabrinuti za svoju karijeru, jedan beznačajni poslovni čovek od 55 godina pije pivo u kafani i kaže: "Pogledajte moje školske drugove - oni su stvarno uspeli!" Kakav idiot! Šta podrazumeva pod tim "uspeli"? Vide svoje ime u novinama. Znači li vam to da su uspeli? Jedan je predsednik nekog društva; drugi je proizveden za vrhovnog sudiju; neki treći je postao ovo ili ono. Majmuni, svi su oni majmuni.
Ko odlučuje šta znači biti uspešan? Ovo idiotsko društvo! Glavna briga društva je da zadrži samo sebe u stanju nepokretnosti, da se ništa ne menja! Što pre ovo shvatimo, tim bolje po nas. Bolesni su, svi od reda. Poremećeni su, ludi. Neko postane direktor ludnice i veoma je ponosan, iako to ništa ne znači. Biti predsednik nekog društva nema nikakve veze sa uspehom u životu.

Život može biti uspešan samo kad se probudimo! Tada ni od koga ne treba tražiti izvinjenje, ništa nikome ne treba objašnjavati, potpuno vam je nevažno šta ljudi misle ili govore o vama. Nemate više briga - srećni ste. Eto šta je, po meni, uspeh u životu. Imati lep posao, ili biti slavan, ili imati sjajnu reputaciju, nema ama baš nikakve veze sa srećom ili uspehom. Nikakve! Potpuno je irelevantno.

Neki takozvani uspešan čovek ima u stvari samo jednu brigu - šta o njemu misle njegova deca, šta o njemu misle njegovi susedi, šta o njemu misli njegova žena. Trebalo bi da postane slavan. Naše društvo i naša kultura danononoćno nam to svrdlaju u glavu.

Ti ljudi su uspeli! Šta su uspeli? Uspeli su da naprave budale od sebe, jer su upotrebili svu svoju snagu i energiju da postignu nešto što nema nikakvu vrednost. Preplašeni su i zbunjeni, lutkice kao i svi ostali. Pogledajte ih dok šetaju po pozornici. Pogledajte kako se uznemire kad opaze neku mrljicu na košulji. Zar to nazivate uspehom? Kontrolisani su, izmanipulisani. To su nesrećna, jadna stvorenja. Život im ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo, jer ne umeju da žive. Neprestano su napeti i zabrinuti. Zar to nazivate ljudskim? Znate li zašto se sve to događa? Iz samo jednog razloga: poistovetili su se s nekom etiketom. Poistovetili su svoje "ja" sa novcem, poslom, zanimanjem. U tome je njihova greška.
Jedan advokat dobije račun od vodoinstalatera i kaže: "Ej, pa ti me koštaš dvesta dolara na sat! Toliko ni ja, kao advokat, ne zarađujem!" Vodoinstalater mu odgovori: "Nisam ni ja toliko zarađivao kada sam se bavio advokaturom!"

Možete biti vodoinstalater, advokat, poslovni čovek ili sveštenik, ali to ne dotiče vaše suštinsko "ja", ne dotiče vas. Ako sutra promenim zanimanje, to je kao da menjam odeću. Ostajem netaknut. Da li ste vi vaša odeća? Da li ste vaše ime? Da li ste vaše zanimanje? Prestanite da se poistovećujete sa tim stvarima koje dolaze i odlaze. Kada to uistinu shvatite, nikakva kritika neće vas dotad, pa čak ni pohvala ili laskanje. Kada vam neko kaže: "Baš si sposoban", o čemu on govori? Govori o našem egu, o našem uslovljenom, lažnom "ja", ne o našem pravom "ja". Ovo "ja" nije ni jako ni slabo, nije ni uspešno ni neuspešno. Nije ni jedna od tih etiketa. To su stvari koje dolaze i odlaze, zavisne su od kriterijuma koje određuje društvo, od uslova i okolnosti kojima smo podvrgnuti. Te stvari zavise od raspoloženja osobe koja vam se u određenom trenutku obrati. Nemaju ništa zajedničko sa našim "ja", koje nije ništa od svega toga. Dotle, naše uslovljeno, indoktrinirano "ja" je, manje-više, egoista, budala, infantilan - jednom reči, pravi magarac. Zato, kada kažete sebi: "Baš sam magarac!" to već godinama znate! Ego je uslovljen - šta ste očekivali? I zašto se poistovećujete sa svojim egom? Budale! To nije vaše "ja".

Hoćete li da budete srećni? Trajna sreća nema uzroka.. Vi me ne možete učiniti srećnim, vi niste moja sreća. Ako upitate probuđenu osobu: "Zašto si srećna?" ona će odgovoriti: "A zašto ne bih bila?"

Sreća je naše prirodno stanje. Sreća je prirodno stanje male dece, kojima carstvo pripada sve dok ne budu uprljana i zagađena glupošću društva i kulture. Da bi se dostigla sreća, ništa nije potrebno učiniti, jer sreća ne može biti dostignuta. Zna li neko zašto? Zato što je već imamo. Kako se može juriti za nečim što je već u našim rukama? Zašto je onda ne okusite? Zato što morate nečeg da se lišite, da odbacite nešto. Morate da odbacite svoje iluzije. Ništa ne treba da ostvarite ili dobijete da biste bili srećni. Naprotiv, potrebno je da odbacite nešto. Život je lak. Čudesan. Međutim, on traje samo sa vašim iluzijama, ambicijama, vašom pohlepom i zahtevima. Znate li odakle potiču sve te stvari? Od poistovećivanja sa svim mogućim etiketama!

 

Uslovljavanje sreće

Veoma je važno da shvatite ovaj mehanizam. Mi ne možemo zamisliti da budemo srećni bez odgovarajućih uslova. Zaista je tako. Naučeni smo da svoju sreću povezujemo sa tim uslovima.

Kada se vežemo za nešto, život je uništen; kada se zakačimo za nešto, prestajemo da živimo. To piše na svim stranicama Jevanđelja. Pokušajte da shvatite. Shvatite još jednu iluziju - sreća nije adekvatna emociji, ushićenju. Verovanje da neka emocija izvire iz zadovoljenja želje je samo nova iluzija. Želja donosi samo brigu i napetost i, pre ili kasnije, rezultati opijenosti isplivaće na površinu. Kada smo dovoljno patili, tada smo spremni da shvatimo. Vi se hranite emocijama - to je kao hraniti trkačkog konja urnama, i vinom. Trkački konj se ne hrani tako. To je kao hraniti ljudska bića drogama. Ali sa drogama se ne može napuniti stomak. Ono što je potrebno je dobar obrok, solidan, hranljiv, i nešto za piće. To treba sami da shvatite.
Iluzija je da neko drugi može sve to učiniti umesto vas, da neki mudrac ili učitelj može to da obavi za vas. Čak ni najveći duhovni učitelj na svetu ne može učiniti ni jedan korak umesto vas. Sve morate sami.
Sveti Avgustin je to lepo izrazio: "Sam Isus Hrist nije mogao ništa da učini za mnoge među onima koji su ga slušali." Ili da ponovo citiram onu divnu arapsku izreku, koja kaže: "Priroda kiše je uvek ista, pa ipak od nje raste trnje u pustinji i cveće u bašti." Vi ste taj koji mora nešto da učini. Niko drugi ne može vam pomoći. Vi ste taj koji treba da svari hranu koju pojede, vi ste taj koji treba da shvati. Niko drugi ne može da shvati umesto vas. Vi ste taj koji treba da traži. Niko drugi ne može da traži umesto vas. Ne možete se osloniti ni na koga, u traženju istine, ljubavi, svoga "ja".

Postoji jedna velika iluzija, a to je da je veoma važno da budemo poštovani, da budemo voljeni i cenjeni, da budemo važni. Mnogi govore da je u nama usađena prirodna potreba da budemo voljeni i cenjeni, da pripadamo nekome. To je laž, neistina. Odbacite ovu iluziju i bićete srećni. Mi imamo prirodnu potrebu za slobodom, imamo prirodnu potrebu da volimo, ali ne i da budemo voljeni.
Ponekad, na mojim psihoterapeutskim seansama, suočavao sam se sa jednim vrlo čestim problemom: "Niko me ne voli, kako onda mogu da budem srećan?" Tada ja objašnjavam toj osobi: "Hoćete li možda da kažete kako ne postoji ni jedan trenutak u kome zaboravljate da niste voljeni, kada se opustite i osećate se srećno?" Naravno da postoji.

Jedna žena, na primer, sva se unela gledajući neki film. Reč je o nekoj komediji, žena se smeje i raduje, i u tom blagoslovenom trenutku zaboravila je da se podseti kako je niko ne voli, niko je ne voli, niko je ne voli. Srećna je! Zatim izlazi iz bioskopa i prijateljica sa kojom je gledala film odlazi s nekim momkom, ostavivši je samu. I tako ona počne da razmišlja: "Sve moje prijateljice imaju momka, a ja nemam nikog. Kako sam nesrećna. Niko me ne voli!"

U Indiji, mnogi siromašni ljudi počeli su da nabavljaju sebi tranzistore, koji su tamo luksuz. "Svi imaju radio", kažu, "ali ja ga nemam. Tako sam nesrećan." Dok ljudi nisu počeli da kupuju radio-aparate, svi su bili savršeno srećni bez njih. Isto važi i za vas - sve dok vam neko nije rekao da ne možete biti srećni ako niste voljeni, željeni ili privlačni za nekoga.
Kroz dodir sa stvarnošću postaje se srećan. Eto šta donosi sreću - dodir sa stvarnošću, trenutak po trenutak. Tu ćete pronaći Boga; tu ćete pronaći sreću. Ali većina ljudi nije spremna da čuje takve stvari.

Iluzija je da spoljašnji događaji imaju moć da nas ugroze, da drugi ljudi imaju moć da nam nanesu zlo. Nije tako. Samo im mi dajemo moć da to učine.

Još jedna iluzija - da ste vi sve te etikete koje vam drugi ljudi nalepljuju ili koje ste sami sebi nalepili. Niste, niste! Ne treba, dakle, da se kačite za njih.
Jednog dana, kada mi neko bude rekao da sam genije i kada to budem shvatio ozbiljno, naći ću se u velikoj nevolji. Shvatate li zašto? Zato što ću od tog trenutka postati napet. Moraću da održim nivo situacije, da odgovorim na očekivanja. Posle svakog predavanja moraću da proverim: "Da li vam se dopalo predavanje? Mislite li i dalje da sam genije?"

Dakle, jedina stvar koju treba učiniti je da uklonite svaku etiketu! Izbrišite ih i bićete slobodni! Nemojte se poistovećivati sa tim etiketama. One predstavljaju ono što misli neko drugi, ono što je neko u određenom trenutku video u vama. Da li ste zaista genije? Da li ste uvrnuti? Da li ste mistik? Da li ste ludi? Šta je to važno, u suštini? Važno je da nastavimo da budemo svesni, da živimo ovaj život, trenutak po trenutak. Kako su divne one reči Jevanđelja: "Pogledajte ptice na nebu - ne seju, ne žanju, ne odlažu u ambare... pogledajte ljiljane u polju, ne predu i ne tkaju." To su zaista mistične reči, reči čoveka koji je probuđen.
Prema tome, zašto ste zabrinuti? Da li ste bar u stanju da dodate, bez obzira na svu vašu brigu, jedan jedini trenutak opuštenosti svom životu? Čemu se brinuti za sutra? Postoji li život posle smrti? Da li ću živeti posle svoje smrti? Čemu se brinuti za sutra? Uđite u sadašnjost.
Neko je rekao: "Život je ono što nam se dešava dok smo preokupirani drugim planovima." Patetično. Živite u sadašnjosti. To je nešto što ćete videti da se dešava kada se probudite. Otkrićete da živite u sadašnjosti, istinski proživljavajući svaki trenutak koji živite.

Kada smo bili mladi, drogirani smo na raznorazne načine. Vaspitavani smo da osećamo potrebu za drugima. Radi čega? Da bismo bili prihvaćeni, uvaženi, poštovani, da bi nam se tapšalo - radi onoga što nazivaju uspehom. Međutim, to su reči koje ne odgovaraju stvarnosti. Šta je uspeh? To je ono što je, po mišljenju neke grupe ljudi, pozitivno. Ali neka druga grupa može odlučiti da je to negativno. Ono što je dobro u Americi može biti smatrano lošim u Avganistanu. Uspeh, u nekom političkom krugu, može biti smatran neuspehom u drugim krugovima. Sve su to običaji, ali mi ih tretiramo kao da su sama stvarnost, zar ne?
Kada smo bili mladi, programirani smo da ne budemo srećni. Učili su nas da je za sreću potreban novac, uspeh, partner lepog izgleda, dobar posao, prijateljstvo, duhovno uzdizanje, Bog, i ko zna šta još. Ako ne dođete do tih stvari, govorili su nam, ne možete biti srećni. Ovo ubeđenje da ne možemo biti srećni bez nečega, definisaću kao usmerenost, kao cilj. Kada jednom ubedimo sebe u to - i to prodre u našu podsvest, učvrstivši se u korene našeg bića - onda smo gotovi.

"Kako možeš da budeš srećan bez zdravlja?" uzvraćate mi. U redu, kazaću vam nešto. Upoznao sam ljude koji su umirali od raka i bili srećni. Kako su mogli da budu srećni, kada su znali da će umreti? Pa ipak su bili.

"Kako bih mogao da budem srećan bez novca?" Neko ima milion dolara u banci i oseća se nesigurno; neko drugi bukvalno nema para, ali uopšte ne izgleda nesigurno. Programiran je na drugi način, to je sve. Uzaludno je savetovati prvom čoveku šta treba da učini - on treba da shvati. Saveti nisu od velike pomoći. Neophodno je shvatiti da smo programirani, da je reč o pogrešnom ubeđenju. Potrebno je da ga sagledamo kao lažno, kao običnu fantaziju.

Šta ljudi rade čitav svoj život? Bore se; samo se bore. I to se naziva samoodržanje. Kada prosečan Amerikanac kaže da se bori za goli život, to uopšte nije istina! On se bori za mnogo više nego što mu je potrebno za život. Dođite u Indiju i shvatićete. Nisu neophodni svi ti automobili, televizori, šminka za lice, tolika odeća itd., ali probajte da ubedite prosečnog Amerikanca u ovo o čemu govorim. On je podvrgnut pranju mozga - programiran je. I tako prosečni Amerikanci rade i bore se da bi pribavili predmete svojih želja koji će ih učiniti srećnim.

Čujte sada jednu patetičnu priču - vašu priču, moju, svačiju priču. "Sve dok ne budem imao to što želim (novac, prijateljstvo, bilo šta) neću biti srećan. Moram da se borim da to pribavim i, kad ga budem imao, moraću da se borim da ga zadržim. Biće tako uzbudljivo, jedno vreme. Oh, tako sam uzbuđen, imam ga!" Ali koliko traje? Nekoliko minuta, možda nekoliko dana. Kada konačno kupite vaš novi auto, koliko traje emocija? Sve dok vam se ne ukaže novi cilj.

Kada se govori o emocijama, istina je da se posle nekog vremena zamorimo od neke emocije. Govorili su mi da je molitva najvažnija stvar; govorili su mi da je Bog najvažnija stvar; govorili su mi da je prijateljstvo najvažnija stvar. Pošto nisam znao šta je u stvari molitva, šta je Bog, šta je prijateljstvo, to je činilo da se dobro osećam. Ali, posle nekog vremena, javila bi se dosada - dosada od molitve, od Boga, od prijateljstva. Zar to nije patetično? I tu nema izlaza, jednostavno nema izlaza. To je jedini model koji nam je ponuđen - da budemo srećni. Nije nam usađen drugi model.

Naša kultura, naše društvo i, žao mi je što moram to da kažem, naša religija, nisu nam dali druge modele. Nekog proglase kardinalom - kakva čast! Čast? Jeste li rekli čast? Ne, to je pogrešna reč. Sada će i drugi težiti istom položaju. Zapali ste u ono što se u Jevanđelju opisuje kao "svet" i izgubićete svoju dušu. Svet, moć, prestiž, pobeda, uspeh, čast i tako dalje, stvari su koje ne postoje. Osvoji se svet, ali se izgubi duša. Čitav vaš život ostaje prazan i bez duše. Nema ničega.

Postoji samo jedan izlaz - da deprogramiramo sebe! A kako se to radi? Postaje se svestan činjenice da smo programirani. To se ne može promeniti naporom volje; ne može se promeniti kroz ideale; ne može se promeniti prihvatajući nove navike; možda će se promeniti ponašanje, ali vi nećete. Jedini način da doživite promenu je svesnost, shvatanje.

Kada vidite samo kamen u kamenu, i parče papira u parčetu papira, nećete više misliti da je kamen dragoceni dijamant, a parče papira ček na milion dolara. Kada to shvatite, promenićete se. U vašoj težnji za menjanjem nema više nasilja. U suprotnom, ono što nazivate promenom samo je pokušaj da drukčije rasporedimo nameštaj. Ponašanje se promenilo, ali se vi niste promenili.

 

Knjigu "Buđenje" možete skinuti sa našeg sajta.

 

 

Citat dana
Sveto Pismo
Kur'an
Bhagavad-Gita

Slušajte muziku dok čitate

Korisne teme na forumu

Doprinos

RSS
Vrh stranice